Kada sam prvi put ugledala svoju bebu...

 

Nismo zeleli da znamo pol...Bilo je Debelica...

Lep suncan dan u septembru...Zelela sam da idem na aeromiting...Obozavam avione...

Ali neee...Debelica resi da je vreme da se konacno ugledamo...

Na svet je dosao brzo i lako cini mi se...

Pamtim osmeh i cudan osecaj  kad su mi ga stavili na grudi...moj Genije Evgenije...

Andjeo sa Rafaelovih slika...

Imao je sveznajuci pogled i taj osmeh, cudotvoran, smirujuci...

Ostah tako ocarana i zatecena, omadjijana njegovim bicem i tim carobnim osmehom...

Vreme je prolazilo a ja sam ga samo gledala i cinilo mi se da je satkan od ljubavi i srece kojima zraci...

I taj osecaj traje i danas...Dovoljan je samo onaj jedan njegov osmeh i sve je lakse i lepse...
Moj Genije Evgenije...

Moje sve na svetu...